ПИЈАНСТВО
Не марим да пијем, ал' сам пијан честоУ граји, без друга, сам, крај пуне чаше,Заборавим земљу, заборавим местоНа коме се јади и пороци збраше.
Не марим да пијем. Ал' кад приђе такоСвет мојих радости, уморан, и молиЗа мир, за спасење, за смрт или пак'оЈа се свему смејем па ме све и боли.
И притисне очај, сам, без моје воље,Цео један живот, и њиме се креће;Узвик га пролама: "Неће бити боље,Никад, никад боље, никад бити неће".
И ја жалим себе. Мени није даноДа ја имам земљу без убогих људи,Очи плаве, топле као лето рано,Живот у светлости без мрака и студи.
И желећи да се заклоним од срамаПијем, и зажелим да сам пијан довек;Тад не видим порок, друштво где је чама,Тад не видим ни стид што сам и ја човек.