Gorski vijenac- Vezirivo pismo i odgovor vladike Danila

Odlomak pripada spevu Gorski vijenac Petar II Petrović-Njegoš, objavljenom 1847. godine — u godini koja se u istoriji srpske književnosti smatra godinom učvršćenja jezičke reforme Vukа Stefanovićа Karadžićа. Delo je napisano narodnim jezikom i pokazalo je da se tim jezikom mogu izraziti i složene filozofske i političke misli.

Osnovu speva čini istorijski događaj s početka XVIII veka, poznat kao „istraga poturica“, odnosno unutrašnji sukob u Crnoj Gori u vreme osmanske vlasti. Lik vladike Danila, mladog, ali dostojanstvenog i promišljenog duhovnog vođe, često se tumači i kao pesnikova refleksija sopstvene odgovornosti vladara.

Dramaturški značaj odlomka

Jedna od najsnažnijih epizoda u spevu jeste čitanje pisma Selima vezira i odgovor na njega. Uoči vojnog pohoda na Crnu Goru, vezir se obraća vladici Danilu i crnogorskim poglavarima. Nakon svečanog uvoda u kojem naglašava sopstveni položaj i moć carstva koje predstavlja, poziva ih na pokornost i prihvatanje osmanske vlasti, nudeći mir pod uslovom potčinjenosti.

Pismo je oblikovano kroz niz metafora i alegorijskih slika kojima se ističe snaga carstva naspram male i siromašne Crne Gore. Vezir govori iz perspektive imperijalne sile, koristeći ton nadmoći, ironije i pretnje. Vrhunac tog retoričkog pritiska nalazi se u završnim stihovima, gde se narod prikazuje kao bezvredna masa, čime se dodatno naglašava asimetrija moći.

Odgovor vladike Danila, nasuprot tome, oblikovan je smireno i dostojanstveno. On ne prihvata logiku sile, već ističe moralnu vrednost slobode, časti i samosvesti zajednice. Iako svestan razlike u snazi, ne odustaje od ideje unutrašnjeg dostojanstva i odgovornosti.

Značenje dijaloga

Ovaj dijalog ne predstavlja samo političku prepisku, već simbolički susret dva pogleda na svet: imperijalne hijerarhije i težnje ka autonomiji. U toj suprotnosti ogleda se centralna napetost celog speva — sukob između moći i slobode, sile i moralnog principa.

Upravo zato epizoda sa Vezirivim pismom i odgovorom vladike Danila predstavlja jednu od ključnih tačaka razumevanja Gorskog vijenca.

Original

[ćir] [lat]

Доходе десет кавазах из Подгорице од везира новога, који облази царство, и дају владици Данилу писмо, владика га чита, замишљен

Војвода Батрић

Каж', владико шта ти везир пише. Већ нећемо да се крије ништа, сви ако ће окрилатит Турци!

Владика (чита писмо од ријечи до ријечи):

Селим везир, роб роба свечева, слуга брата сунца свијетскога, а посланик од све земље цара. На знање ви, главари с владиком! Цар од царах мене је спремио да облазим земљу свуколику, да уредбу видим како стоји: да се вуци не преједу меса; да овчица која не занесе своје руно у грм покрај пута; да подстрижем што је предугачко, да одлијем ђе је препунано; да прегледам у младежи зубе да се ружа у трн не изгуби, да не гине бисер у буниште;- и да раји узду попритегнем, е је раја ка остала марва. Па сам чуо и за ваше горе. Породица света Пророкова зна јунаштву праведну цијену. Лажу људи што за лафа кажу да се миша и најмање боји. Хајте мени под мојим шатором, ти, владико, и главни сердари, само да сте цару на бјељегу, за примити од мене дарове, па живите као досле што сте. Јаки зуби и тврд орах сломе; добра сабља топуз иза врата, а камоли главу од купуса. Шта би било одучити трске да не чине поклон пред орканом? Ко потоке може уставити да к сињему мору не хитају? Ко изиде испод дивне сјенке Пророкова страшнога барјака, сунце ће га спржит као муња. Песницом се нада не растеже! Миш у тикви - што је него сужањ? Узду глодат - да се ломе зуби! Небо нема без грома цијену. У фукаре очи од сплачине. Пучина је стока једна грдна - добре душе, кад јој ребра пучу. Тешко земљи куда прође војска!

Кнез Јанко

Трговац ти лаже са смијехом, жена лаже сузе просипљући; нико крупно ка Турчин не лаже!

Сердар Јанко

Не држимо ове поклисаре, него да се брже отршају да им паша штогод не двоуми. Нек зна пријед, па чини што може!

Вук Мићуновић

Отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ ка он теби!

Владика Данило (отпишује):

Од владике и свијех главарах Селим-паши отпоздрав на писмо. Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал' зубе поломи! Није вино пошто приђе бјеше, није свијет оно што мишљасте. Барјактару дариват Европу- грехота је о том и мислити! Веља крушка у грло западне. Крв је људска рана наопака, на нос вам је почела скакати; препунисте мјешину гријеха! Пуче колан свечевој кобили. Леополдов храбри војевода, Собијевски, војвода савојски саломише демону рогове. У ћитапу не пише једнако за два брата једноимењака. Пред Бечом је Бурак посрнуо, обрнуше кола низа страну. Не требује царство нељудима, нако да се пред свијетом руже. Дивљу памет а ћуд отровану дивљи вепар има, а не човјек. Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјеством. Ја се сјећам што си рећи хтио. Трагови су многи до пећине- за горске се госте не приправља! У њих сада друге мисли нема до што остре зубе за сусједе, да чувају стадо од звјеради. Тијесна су врата уљанику, за међеда скована сјекира. Јошт имате земље и овацах, па харајте и коже гулите! У вас стење на свакоју страну зло, под горим, као добро, под злом. Спуштавах се ја на ваше уже, умало се уже не претрже; отада смо виши пријатељи, у главу ми памет ућерасте.

Сврши писмо и чита га наглас пред свијема (Црногорцима и Турцима)

Кнез Роган

Ето писмо, па сад пут за уши! Дајте му га да се разговори.

Посланици везирски, невесели, одлазе

Deutsch

Es kommen zehn Kawasse aus Podgorica vom neuen Wesir, der das Reich bereist, und händigen dem Bischof Danilo ein Schreiben ein. Der Bischof liest es, in Gedanken versunken.

VOIVODE BATRIĆ

Sag nur, Bischof, was dir der Wesir schreibt;Wünschen nicht, daß man es uns verhehle,Mag den Türken drob der Kamm auch schwellen.

DER BISCHOF (liest das Schreiben im Wortlaut vor)

"Selim Wesir, Knecht des Knechts des Heiligen,¹Sklav dem Bruder ich der Weltensonne,Abgesandt vom Herrscher aller Erden, —Kund sei euch, den Ältsten und dem Bischof,Daß mich ausgesandt der Herr der Herren,Daß ich ihm das ganze Land bereise,Nachzusehn, wie ’s um die Ordnung stehe;Daß sich Wölf’ an Fleisch nicht überfressen,Daß ein Schäflein nicht etwa verfangeSeine Wolle im Gebüsch am Wege;Um zu stutzen, was zu lang geraten,Abzugießen, was schon übervoll ist,Daß der Jugend ich die Zähne prüfe,Daß die Ros’ im Domicht nicht verderbe,Daß die Perle nicht im Mist verkomme,Ich dem Christenvolk die Zügel anzieh’,Ist das Christenvolk wie andres Vieh doch.²Und so hört’ ich auch von euern Bergen;Des Propheten heilige FamilieKennt des Heldentums gerechten Wert wohl.Lüge ist’s, wenn man vom Leu behauptet,Daß die Maus er im geringsten fürchte.Auf zu mir denn unter mein Gezelte,Vladika und vornehmste Serdare,Nur daß ihr dem Sultan seid zur Stelle,³Um von mir Geschenke zu empfangen,Mögt dann fürder leben so wie bisher. Starke Zähne brechen harte Nuß auch,Guter Säbel haut den Keulenstiel durch,Und wie sollte er nicht einen Krautkopf?Wollte man dem Schilfrohr abgewöhnen,Daß es sich vor dem Orkan nicht neige?Wer vermag die Bäche aufzuhalten,Daß sie nicht zum blauen Meere eilen?Wer heraustritt aus dem hehren Schatten *Des gewaltigen Prophetenbanners,Den versenget blitzesgleich die Sonne.Mit der Faust läßt sich der Stahl nicht strecken.Was die Maus im Kürbis denn Gefangne?Nag am Zügel — brichst dir nur die Zähne!Ohne Blitz ist selbst der Himmel wertlos;Feigem Packe lauert Angst im Blicke.Ist doch wie gemeines Vieh der Pöbel,Frommen Sinns, wenn ihm die Rippen krachen.Weh dem Lande, wenn es Heermacht heimsucht!“

KNEZ JANKO

Lügt das Krämerlein dir unter Lächeln,Lügt das Weib die Augen voller Tränen,Lügt doch niemand ärger als der Türke.

SERDAR JANKO

Halten wir nicht hin die Abgesandten,Daß sie ihres Auftrags ledig heimziehnUnd ihr Pascha länger nicht im Zweifel;Gebt Bescheid rasch, daß er sich dran halte!

VUK MIĆUNOVIĆ

Schreib zurück nach bestem Wissen, Bischof,Und acht seiner Ehr wie er der deinen.

BISCHOF DANILO schreibt zur Antwort

"Von dem Bischof und den StammeshäupternSelim Pascha Gegengruß aufs Schreiben.Harte Nuß ist Frucht besondrer Sorte,Brichst sie nicht, doch bricht sie dir die Zähne.Nimmer ist der Wein wie voreinst billig,Nimmer ist die Welt, was sie euch dünkte.Europa dem Bannerträger schenken,Sündhaft wär’ es, auch nur dran zu denken.Groß die Birne, blieb im Halse stecken.Menschenblut ist widerwärtige Nahrung,Seht, es kommt zur Nase euch schon wieder.Übervoll ist eurer Sünden Maß schon,Und der Gurt barst der Prophetenstute;⁴Leopoldens heldengleicher Feldherr,⁵Sobieski und Savoyens Herzog,Sie zerbrachen schon des Dämons Hörner.Gleiches Los ward nimmer vorgezeichnetFür die beiden Brüder gleichen Namens;⁶Vor Wien ist das Flügelroß gestrauchelt,⁷Und der Wagen stürzt’ die Böschung abwärts.Nimmer ziemt den Unmenschen die Herrschaft,Sich damit nur vor der Welt zu schänden.Wilder Sinn und giftige GemütsartZiemt dem wilden Eber, nicht dem Menschen.Wem das Recht beschlossen in der Keule,Unmenschlichkeit zeichnet dessen Spuren.Ich versteh wohl, was du sagen wolltest!Viele Fährten führen bis zur Höhle —⁷Rüste nicht für Gäste aus den Bergen!Auf nichts andres geht nunmehr ihr Trachten,Als die Zähne wetzen für die Nachbarn,Um die H erd’ vor Ungetier zu schirmen.Eng und schmal die Tür zum Bienenstände,Für den Bären ist die Axt geschmiedet.Habt ihr Länder doch genug und Schafe,Plündert die, zieht denen erst das Fell ab!Allerwege stöhnt bei euch das BöseUnter Schlimmerm, Gutes unter Bösem.Ich auch ließ an euerm Seil mich nieder,Um ein Haar war’ es entzweigerissen.Seither sind wir ganz besondre Freunde —⁸Dank euch selbst bin ich hinfür gewitzigt.“

Er schließt den Brief ab und liest ihn allen (Montenegrinern undken) laut vor.

KNEZ ROGAN

Hier das Schreiben, und nun auf die Beine;Gebt es ihm, daß er sich dran ergötze!

Die Abgesandten des Wesirs brechen mißgelaunt auf.

Übersetzung: A. Schmaus