Überblick über die mündliche Tradition in epischen, lyrischen und lyrisch-epischen Formen.
Скок је преклане кокоши у небо Крв точи, И револверски пуцањ, То: грамофонска плоча, У обртању, прстом својим изазвати арију, То: гнездо ластије у виолини –Целе зиме остаће без звука и без птица Та топла кућа селица.
У стању да пође за пуком, Банда кроз поља кад засвира, Замишљено да живи о црном Луку, о хлебу и на сену: О, на трулом плашћу иза манастира! У стању да сања пучину црвену –СУНЦЕ, одсуство четири месеца: Ево, приближује се зима!
О афазија, о подношења, о мучна балканска клима Што влада детињством и снегом, и ђоновима крваво; Сироти шегрт који ће ноћас заспати го, Сироти балкански во!
Не веруј, не веруј ипак, у брлог, дим и торту, Заносу новом бегунац кад преда визиткарту, Просјаку коме старом што чува улаз у порту –Карту овога света! и један мишић за Марту (Марта је девојче и дуња у орману); У Индији, у Камбоџи, на Половима, у Судану, Свуда зима дође у своје време, Свуда велике просјаке и сањалице затече без спреме.
Спавајте, спавајте заједно, курјаци и магаре: Пејзажи извиру из очију и теку низ лице, Сузни огољени пејзажи, Од савести и мраза дрхћу озебле убице Са жудњом изгледајући жандаре. Па кошуљу му ову отесмо из изгнанства. Да прихватимо се њом врелине сунца, О ви плећа гола сад у одмицању бегунца Што кроз све постеље прониже своја курварства: Више го, но мржња нашег одсуства; Не веруј ни сумраку у млаз сунчани аорте.
Недоглед, гле, пљује светлост мед облаке, Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу; И сва та прекоморска путовања Која обвију главе у видике ко у саруке, А надму трбух трулом рибом по острвљу, Не раздеру рођења сенке, свирепошћу грања, Не ублаже опору пљувачку дубина Но још натопе све сољу горчине и јода; Има цела јесен, да ми се мучи на модрост вода, И на труд прелажења преко кривина.
Сувише тесан простор, да се протегли, Сувише мало звукова којима да се зева, Под покриваче оштре неба, којима пева
Deutsch
Winterliches Repertoire
Sprung ist geköpftes Huhn in den Himmel Blut fließt, Ein Revolver knallt. Grammophonplatte hallt In Drehung. Finger ruft Arie hervor, Da: Schwalbennest, in die Violine gebaut –Ganze Winter wird das warme Haus der Zugvögel Ohne Vogel bleiben, ohne Laut.
Im Stand, mit dem Volk zu ziehen, Wenn Banden durch die Felder musizieren, Gedankenversunken im Heu zu leben, Von Brot und Zwiebeln: Oh, im vermoderten Heuschober hinter dem Kloster! Im Stand, ein rotes Meer zu träumen, SONNE, vier Monate Abwesenheit: Schau, der Winter wird nicht säumen!
Oh Aphasie, oh Ertragen, oh quälendes Klima des Balkan, Blutig beherrscht es Sohlen, Kindheit, Schnee; Armer Lehrling, wird heute Abend nackig schlafen, Armer Ochse Balkan, oh weh!
Und doch, glaub nicht an die Höhlen, die Torten, den Rauch, Wenn der Flüchtling der neuen Verzückung die Visitenkarte gibt, Dem alten Bettler, der am Eingang zum Kirchhof Posten schiebt –Die Karte dieser Welt! und einen Muskel für Martas Bauch (Marta ist ein Mädchen, im Kasten eine Quitte auch*); In Indien, Kambodscha, an beiden Polen, im Sudan, Überall kommt der Winter zeitig voran Und trifft auf große, verdutzte Bettler und Träumer.
Schlaft, Wölfe und Eselchen, Seite an Seite, ganz dicht: Landschaften quellen aus den Augen, rinnen übers Gesicht Verweinte, entblößte Landschaften.Fröstelnde Mörder haben gierig nach ihren Gendarmen geschaut, Und zittern vor Frost und schlechtem Gewissen: Man hat sein Hemd aus der Verbannung geraubt, Um die Sonnenhitze einzupacken; Oh ihr Schultern im Abrücken des Flüchtlings, nackten, Der sein Huren durch alle Betten flicht: Nackter noch als der Hass unsrer Absenz; glaube im Zwielicht Selbst dem Sonnenstrahl der Aorta nicht.
Die endlose Weite, schau, spuckt zwischen die Wolken Licht, Mein Herz, Matrose noch, nährt sich von Blut. Und all diese Überseereisen,Die Köpfe in Horizonte wie in Turbane hüllen Und die Bäuche mit faulen Inselfischen füllen, Zerstückeln im kruden Geäst nicht die Schatten der Geburt Und lindern nicht die herbe Spucke der Tiefen, Sie durchtränken nur alles mit Salz aus Bitterkeit und Jod.Den ganzen Herbst lang quälen mich die Bläue des Wassers Und die Last, darüber hinwegzuschreiten, was sich verbog.
Zu eng der Raum, um sich zu recken, Zu wenig Klänge, um nach ihnen zu ringen, Wir schlüpften unter die schroffen Himmelsdecken, Die im Gliederschmerz des Zweifels singen.
Зимски репертоар
Скок је преклане кокоши у небо Крв точи, И револверски пуцањ, То: грамофонска плоча, У обртању, прстом својим изазвати арију, То: гнездо ластије у виолини –Целе зиме остаће без звука и без птица Та топла кућа селица.
У стању да пође за пуком, Банда кроз поља кад засвира, Замишљено да живи о црном Луку, о хлебу и на сену: О, на трулом плашћу иза манастира! У стању да сања пучину црвену –СУНЦЕ, одсуство четири месеца: Ево, приближује се зима!
О афазија, о подношења, о мучна балканска клима Што влада детињством и снегом, и ђоновима крваво; Сироти шегрт који ће ноћас заспати го, Сироти балкански во!
Не веруј, не веруј ипак, у брлог, дим и торту, Заносу новом бегунац кад преда визиткарту, Просјаку коме старом што чува улаз у порту –Карту овога света! и један мишић за Марту (Марта је девојче и дуња у орману); У Индији, у Камбоџи, на Половима, у Судану, Свуда зима дође у своје време, Свуда велике просјаке и сањалице затече без спреме.
Спавајте, спавајте заједно, курјаци и магаре: Пејзажи извиру из очију и теку низ лице, Сузни огољени пејзажи, Од савести и мраза дрхћу озебле убице Са жудњом изгледајући жандаре. Па кошуљу му ову отесмо из изгнанства. Да прихватимо се њом врелине сунца, О ви плећа гола сад у одмицању бегунца Што кроз све постеље прониже своја курварства: Више го, но мржња нашег одсуства; Не веруј ни сумраку у млаз сунчани аорте.
Недоглед, гле, пљује светлост мед облаке, Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу; И сва та прекоморска путовања Која обвију главе у видике ко у саруке, А надму трбух трулом рибом по острвљу, Не раздеру рођења сенке, свирепошћу грања, Не ублаже опору пљувачку дубина Но још натопе све сољу горчине и јода; Има цела јесен, да ми се мучи на модрост вода, И на труд прелажења преко кривина.
Сувише тесан простор, да се протегли, Сувише мало звукова којима да се зева, Под покриваче оштре неба, којима пева
1 / 2 · 60
Rastko Petrović, "Der sechste Tag. Gedichte und Prosa", Leipziger Literaturverlag, Leipzig 2026, Eingeleitet und aus dem Serbischen übersetzt von Robert Hodel

