Überblick über die mündliche Tradition in epischen, lyrischen und lyrisch-epischen Formen.
Кроз огледало отиче орахова дворана као река.И све песме песникаКроз душу моју отичу у поља далека.У поља, где огледајући се језером брда силазе у понор, Са њима прастари храстови и бела крда и свео бор Под ким се скупља словенска господа на договор; Бор, дивни зелени бор, Дедова мојих зелени бор.
Над језером се огледну ловац из средњега века, На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже; Трулу му кожу спирају таласи пристижућ из далека, Као мека длака ил' руно, алга по њему леже.
Док расцветане кости белином сијају снега. Измед огледајућих шума, Чини се као да стрели са зеленога брега У хитрог јелена подигнута с лега. И природа сва дише опојним мирисом труљења: Надимљу зато брда, надимљу горе стења, Под које пође кадифена господа на договор; Бор, дивни зелени бор, Дедова мојих зелени бор.
Над језером се огледну ловац из средњега века, На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже; Трулу му кожу спирају таласи пристижућ из далека, Као мека длака ил' руно, алга по њему леже;
Са дна језера ловцу дижу се испарења: Отрован њима ловац малаксава, усамљен, без лека; Кроз душу отичу ми песме у поља предалека, Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река,
Све до чудних језера којима небеса силазе у понор, Силазећи матицом својом ко шибљику однесе и зелени бор Коме је журио негда господе збор на договор; Тај бор, тај дивни зелени бор, Дедова мојих зелени бор.
Deutsch
Bodins Ballade1
Durch den Spiegel fließt der Walnuss-Saal wie ein Strom.* Des Dichters LiederFließen durch meine Seele zu fernen Fluren davon Zu Fluren, wo Berge in den Abgrund steigen, in See sich spiegeln, Mit uralten Eichen, weißen Herden, einer welken Kiefer. Unter der sich Herrschaften. Slawen, zum Rate scharen: Kiefer, wundersame, grüne Kiefer.Grüne Kiefer meiner Vorfahren.
Ein Jäger aus dem Mittelalter spiegelt sich im See, Erblickt im Grund den starren Schützen mit gespanntem Bogen; Seine morsche Haut umspülen Wellen von weit, weit her. Die Haut ist weich, wie Haar, wie Vlies, von Algen überzogen.
Wenn die Knochen glänzend weiß, wie Schnee, erblühen. Scheint er aus den Wäldern, die sich im Wasser spiegeln, Vom grünen Berg herabzuschießen, Auf flinke Hirsche, die ihre Plätze verließen. Die Natur berauscht sich am Geruch des Verwesens: So blähen sich die Berge auf, die steile Wand aus Schiefer, Unter der sich samt'ne Herren früh zum Rate scharen; Kiefer, wundersame, grüne Kiefer, Grüne Kiefer meiner Vorfahren.
Ein Jäger aus dem Mittelalter spiegelt sich im See, Erblickt im Grund den starren Schützen mit gespanntem Bogen; Seine morsche Haut umspülen Wellen von weit, weit her, Die Haut ist weich, wie Haar, wie Vlies, von Algen überzogen;
Vom Seegrund dringen Dämpfe, Gifte zu dem Jäger hoch: Sie drücken den Einsamen unheilbar nieder; Durch meine Seele fließen zu fernen Fluren Lieder, Durch meine Seele - flauer Spiegel geschliffener Flüsse -,
Zu wunderlichen Seen, in deren Abgrund die Himmel steigen, Wie mächtige Wirbel, und die grüne Kiefer wie Reisig mit sich reißen, Zu der ein Rat die Herrschaften drängte sich zu scharen: Diese Kiefer, wundersame, grüne Kiefer, Grüne Kiefer meiner Vorfahren.
Übersetzung von Robert HodelБодинова балада1
Кроз огледало отиче орахова дворана као река.И све песме песникаКроз душу моју отичу у поља далека.У поља, где огледајући се језером брда силазе у понор, Са њима прастари храстови и бела крда и свео бор Под ким се скупља словенска господа на договор; Бор, дивни зелени бор, Дедова мојих зелени бор.
Над језером се огледну ловац из средњега века, На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже; Трулу му кожу спирају таласи пристижућ из далека, Као мека длака ил' руно, алга по њему леже.
Док расцветане кости белином сијају снега. Измед огледајућих шума, Чини се као да стрели са зеленога брега У хитрог јелена подигнута с лега. И природа сва дише опојним мирисом труљења: Надимљу зато брда, надимљу горе стења, Под које пође кадифена господа на договор; Бор, дивни зелени бор, Дедова мојих зелени бор.
Над језером се огледну ловац из средњега века, На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже; Трулу му кожу спирају таласи пристижућ из далека, Као мека длака ил' руно, алга по њему леже;
Са дна језера ловцу дижу се испарења: Отрован њима ловац малаксава, усамљен, без лека; Кроз душу отичу ми песме у поља предалека, Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река,
Све до чудних језера којима небеса силазе у понор, Силазећи матицом својом ко шибљику однесе и зелени бор Коме је журио негда господе збор на договор; Тај бор, тај дивни зелени бор, Дедова мојих зелени бор.
Quelle:
Rastko Petrović, Der sechste Tag. Gedichte und Prosa Übersetzt von Robert Hodel, Leipziger Literaturverlag.

